U Hrvatskoj, situacia je ozbiljna. Štoviše, u Hrvatskoj je situacia dramatična. Zapravo, ona je katastrofalna, iako se o tome tako ne govori. U Hrvatskoj se o mnogo čemu, što vapi za diskusiom, jednostavno šuti i prešučuje. Ali to nipošto ne znači da se ne govori. Tamo gdje bi se trebalo ozbiljno, ako već ne dramatično, govoriti o bezizglednoj situacii. Ta, naravno, nije bezizlazna, več je bezizgledna s vladajučom garniturom, politikom, orientaciom, besmislom.
Ne vidi se kraja projektu medjunarodne birokratske kamarile, koji se odvia i razvia degenerativno i bezpovratno. Jasno, za dobrobit hrvatskog gradjanina, za perspektivu njegovog standarda i života kakvog bi, u zemlji bogatih resursa i duge tradicie uspješnog odnosa s vlastitom – često i prečesto bezperspektivnom – stvarnošču, Hrvat u svojoj zemlji zasluživao. Odnosno, mogao bi i trebao moči zaslužiti, kad bi mu se dalo i dopustilo. S druge strane, pitanje je jesu li Hrvati toga uobče svjesni, u mjeri u kojoj bi to trebali biti. Jer, na izborima u prosincu i na ''referendumu'' u siečnju, mnogi se nisu izjasnili. Premnogi koji su time preuzeli odgovornost za budučnost sebe i svoje djece, ali si oduzeli pravo da argumentirano ili bilo kako, protestiraju zbog onog što če im se, posve sigurno, dogadjati.
I več se dogadja. I nastaviti če i produžiti če se. Zemlja koja tolerira ''prodavanje magle'' umjesto čvrste valute u svom džepu, pseudodemokraciu za demokraciu u svojoj stvarnosti, retoriku za strategiu o svojoj budučnosti, izprazna obečanja za čvrsti stav spram svojih vanjskih i unutarnjih nepriatelja, predsjednika i premiera bez ideje te ministre bez sposobnosti ili shvačanja zbilje, trenutka, odgovornosti; kamo ide takva zemlja? Da, velika se mati Zemlja vrti, dani smjenjuju noči i obratno. S njom i mala mati Hrvatska, koja se medjutim prepušta sve više i sve jače, centrifugalnoj sili koja če je jednog dana izbaciti, misle oni koji misle da znaju kamo vode RH, vrti se do besviesti. Slavko Linič i Radimir Čačič, s radošču objavljujemo iako več pola Hrvatske sve to zna, nadzirati če, nekad našu Inu. Tko zna zašto, osim što je bivša naša Ina od ''posebnog nacionalnog interesa''. I prodaja svega živog i neživog koja predstoji, takodjer je od nekog interesa, možda i nacionalnog? Tko bi to znao. Osim Liniča, naravno. On je jedan od dva uma, koji dominiraju. Dva nadziratelja, ili nadzornika, reklo bi se kadikad.
Od ozbiljnih stvari i dogadjaja, čuju se viesti o diljsvjetskoj osudi suludog čina američkog vojnika u Afganistanu. Zaista, i mi se pridružujemo moralnoj osudi, kad več nema one haaške, ili neke druge. U medjuvremenu, dok jedan od doktora medicine koji haraju domačom političkom scenom ne rieši nagomilane probleme hrvatskog športa, odnosno nogometnog HNS-a, želimo primietiti kako se nagomilao i broj liečnika unutar dotične, domače politike. Usred EUforične, EUropske situacie, koja koincidira u vremenu i prostoru s onom istom domačom, priespomenutom katastrofalnom, dužničkom, bankarsko-birokratskom, EUsnobovskom i EUrobovskom, EUrobskom i EUfondovskom, globalno-investicijskom i hrvatski perspektivnom dramatičnom, može se i da prihvatiti kako narasli broj liečnika u politici može imati neko značenje. Možda je posriedi koincidencia neke vrste? Medicina i nogomet? I u jednom i u drugom smo vrhunski, bar tako kažu. Za razliku od politike, gdje političara ne nedostaje, činjenica je, kažu, da nam nedostaje liečnika.
Imamo, medjutim, odliv mozgova, ili barem kadrova, iz medicine u politiku. Čemu tome, kad nam je politika inflatorna, prenapučena talentima svih vrsta i boja? Reklo bi se, doktori su medicine potrebni i to prieko, baš u politici. Razlog tome može biti samo – politika nam je bolesna! S previše pacienata... Kako nam političari upravljaju državom, a ta je, kako smo spomenuli pri početku, u očajnom stanju i situacii, izgleda da stvari onda nisu tako crne, možda. Mnogo je tu uglednih stetoskopa, upregnuto u kola EUropska i EUrobovska. Možda poneki završi i u Bruxellesu, medju onih 60-ak tisuča birokratskih mozgova? Tko bi to znao, možda i tamo treba pokoji doktor, naime sigurno i tamo trebaju zdravstvenu pomoč, ako več ne mare za njegu. Tamo sigurno nema te opake nestašice zdravstvenog kadra.
Ako tome nie tako, onda je sve to pomalo misteriozno. Imamo odliv mozgova, pri zdravom mozgu i pameti, baš kao što imamo i odliv glasova, opet u krivom smjeru. A Hrvatskoj nedostaje i liečnika i političara i svake druge kvalitete. Čak i novca. Ali tu su EU fondovi. Da nie, možda, sve to zbog njih? Jer, Hrvatsku (ponovo) treba pokrenuti, a nezaposlenost i nelikvidnost ne lieče se tek tako lako, putem liečničkog pregleda i uvida.
Mi smo pak, ipak, nekako skloni dati neku drugu diagnozu. Hrvatskoj politici, kakva je danas, težko da ima lieka. Na žalost, možda je i u terminalnom stadiju. Vrieme če pokazati. Ali, prisustvo brojnog liečničkog konzilija u Saboru ili oko njega, težko da če pomoči. Jer, mozgovi rade, te ubiru pa diele novac, u Bruxellesu. Zbog toga i njega smo i mi pristupili, kako bismo došli do tih bogatih, praktično astronomskih, fondova i ''sredstava''? Za razvoj, u skladu s preuzetom ''stečevinom'', i ostalih vrednota zbog kojih smo se ''vratili kuči''. Čeka nas svietla, EUropska budučnost. Još jedan put, Hrvatska če utonuti, u taj topli, priateljski zagrljaj ljudi koji joj žele samo dobro. Nepogrešivo je to, ne možemo nego procvasti. Pod okriljem tog filantropskog sistema, stečevine i fondova.
Baš kao i Grčka, Italia, Irska, Španjolska, i još mnogi drugi. Čeka nas EUdorado, uz laganu nestašicu liečnika, ali sa sve više doktora. Za sve prilike i potrebe. Historijska trinaesta je – dogodine. Treba izdržati. A onda čemo u ista kola, s Grcima i ostalima. Živi bili pa – dočekali.

Slaven Šuba